četvrtak, 25. kolovoza 2011.

ponedjeljak, 22. kolovoza 2011.

Big Trouble


James Hong leading group dance

James Hong (Big Trouble In Little China, Seinfeld, King of Queens, Kung Fu Panda) leads a group dance to end the evening.

Mr. James Hong's reenactment of Big Trouble in Little China

Racial tensions flare in South Africa

četvrtak, 18. kolovoza 2011.

Koncert Predraga Cuneta Gojkovića na Kolarcu

Little bit of Burt


Life's Too Short - Ricky introduces Warwick

South Africa: Confessions of a Killer

The footage shown belongs to the BBC. The segment was taken out of a documentary called Louis Theroux: Law and disorder in Johannesburg.

utorak, 16. kolovoza 2011.

Stanoje Ćebić - Zašto sam postao vo?, Kolt 15 GAP 1971






Zašto sam postao Vo
Stanoje Ćebić



ISTORIJSKI PROGLAS

Na osnovu člana 1. MOJE PROPASTI, i tačke 1. društvene sramote, donosim sledeći istorijski
PROGLAS

1. Proglašavam sebe, Stanoja Ćebića, metalostrugara, ZA VOLA BROJ JEDAN. Na taj način se uključujem u životinjsko carstvo — povećavajući ga.
2. Promenom svog društvenog statusa menjam i ime. VO iz tacke 1. zvaće se MlLONJA, i treba da pase kao i ostala rogata i repata stoka.
3. Vidljivi rep i rogove izradiće mi plastična industrija, dobrovoljno, u čast prvog VOLA sveta. Inače, već imam rogove i rep, koje mi je napravila društvena zajednica u svojim međuljudskim odnosima.
4. Razgovor ću voditi putem rikanja.
5. Stan i boravak biće mi šume, pašnjaci, proplanci i parkovi širom
zemlje — kao i do sada.
6. Kao VO biću skupiji, povećaću stočni fond, pa će me razni direktori, šefovi, poslvođe i drugi, valjda više ceniti.
OBRAZLOZENJE
Dvadeset godina sam kao radnik pokušavao da nađem svoje pravo mesto u ovom društvu, ali nisam uspeo, jer:
— Bio sam kriv što sam kritikovao nepravilnosti.
— Bio sam kriv što sam tražio pristojnu mašinu —strug.
— Bio sam kriv što sam tražio higijensko-tehničku zaštitu.

— Bio sam kriv što sam tražio da radim na bazi svesti — bez norme.
— Bio sam kriv što sam tražio da mi se negde da sobica.
— Bio sam kriv što sam sanjao (napisao) socijainu himnu ,,San letnje noći", i dobio sam za to šezdeset dana zatvora od valjevskih mudraca.. Bravo!
— Bio sam kriv što sam u Valjevu dobio zatvor za ,,San letnje noći", a u Beogradu nisam, pa pitam: da li su Beograd i Valjevo u istoj državi?
— Bio sam kriv što sam godine 1978. dobio trovanje hranom u valjevskom zatvoru, gde umalo nisam umro, a čuvari nisu zvali lekara.
— Bio sam kriv što sam tražio jeftiniju ishranu, prema plati.
— Bio sam kriv što sam u 155 preduzefa SFRJ tražio uslove rada i života dostojne radnika. Dobio sam za to zatvor 90 puta.
— Bio sam kriv što sam hteo da upravljam fabrikom i državom verujuci istrajno da su mi to Marks i Lenjin ostavili u nasledstvo.
— Bio sam kriv što sam rekao da sam marksista. Dobio sam teške batine i 20 dana zatvora: stanica milicije Savski venac Beograd.
— Bio sam kriv što sam išao peške od Valjeva do Seče Reke: jedan dan zatvora u Kosjeriću, užički region.
— Bio sam kriv što je predsednik SAD Džerald Ford, dolazio u Beograd. Dobio sam 6 dana zatvora — iako nisam ni sanjao o tome da ga ubijem.
— Bio sam kriv što je drug Brežnjev došao u Beograd, 15. novembra 1976. godine. Dobih 7 dana zatvora. Tačno toliko koliko je Bogu bilo potrebno da stvori svet.
— Bio sam kriv što sam napisao knjigu. Dobio sam 15 dana zatvora.
— Bio sam kriv što sam predao miliciji dva provalnika sa pola miliona starih dinara i dobio sam 15 dana zatvora od sudije Čokova, kao nagradu od države. Ne znam da li je živ?
— Bio sam kriv što sam se rukovao sa jednim visokim funkcionerom pre velikog Munjasa i sutradan sam bio zatvoren: jedan dan šumadijskog zatvora, Smederevska Palanka.
— Bio sam kriv što sam povisio ton u sindikatu, u Kragujevcu, i dobio sam za to 15 dana zatvora od zaštitnika radničke klase. Nazdravlje štićenico!
— Bio sam kriv što sam legao na klupu u parku Tivoli u Ljubljani: dobio 10 dana zatvora, sedam izdržao, osmi dan pobegao u Valjevo. Resto izdrzao u Valjevu.
— Bio sam kriv što sam pisao drugu Titu da mi posalje ,,fiću"da bih se mogao oženiti. Jedan neuniformisani dao mi je četiri božije zapovesti koje ja, kao marksista, ne prihvatam.
— Bio sam kriv što sam na Zapadu ,,crven", a u zemiji ,,crn", i nigde mi mesta nema iako sam pravi prijatelj pozitivnog i miroljubivog čovečanstva.
— Bio sam kriv što sam došao u Zrenjanin i bio sam pod stepenicama u zatvoru. Onda curik za Valjevo i umalo ne dobih aps — spasi me daktilografkinja sudijina. Hvala ti mila sestro!
— Bio sam kriv što sam se žalio U Tantu, iako Ujedinjene nacije nisu formirane radi orangutana sa Sumatre, no radi ljudi u okviru države.
— Bio sam kriv što sam lično video da je za moje nevolje bio drugi kriv.
— Bio sam kriv što sam tražio dva vojnika, naoružana do zuba da mi obezbede građansku slobodu.
— Bio sam kriv što sam podneo Vrhovnom sudu Jugoslavije tužbu dugačku metar i po u kojoj sam tužio 150 preduzeća, miliciju i sve ono što je stalo na moj radnički put. Sekretar Vrhovnog suda me je drsko isterao
napolje.
— Bio sam kriv što sam pardonirao na hiljade devojaka i slobodnih žena. Odbilo me njih 99 odsto, pokazujući slavni ženski rečnik: ,,Marš, svinjo, barabo, budalo. Pogledaj se kakav si" A obraćao sam se do
najsavremenijem bontonu svoga doba.
— Bio sam kriv što sam pisao zoološkom društvu tražeći da me prime u kavez i tvrdeći da kao nezaposlen manje jedem od slona, da bi se prihod povećao mojim boravkom, da bi moje prisustvo bilo na ekonomskoj bazi, a svi smo za ekonomsku bazu, Nisam ni do danas dobio ni odgovor ni poziv.
— Bio sam kriv što sam pisao hipodromu da mi omogući venčanje sa kobilom i do danas nisam dobio odgovor. Znači ne može moja ljubav ni kod kobile.
— Bio sam kriv što sam tražio od Zavoda za osiguranje i reosiguranje da zaštiti moju gnađansku slobodu koju gubim kad god to milicioner zaželi.
— Bio sam kriv što sam prihvatio Marksa za učitelja, kao radnik, pa danas ne smem reći ko mi je učitelj.
— Bio sam kriv što sam došao peške od Smedereva do Rakovice i dobio sam dan zatovra. Stanica milicije Čukarica.
— Bio sam kriv što sam rekao da novi Ustav polazi od građanina,a ne od države. Bio sam poslan kod psihijatra. ,,Zmaj", Zemun.
— Bio sam kriv što sam se podvukao pod kupe brzog voza i milicioner mi komandova: ,,U ime naroda, ruke u vis!" A ja sam bio toliko knap da nisam mogao ni prstom da mrdnem.
— Bio sam kriv što sam tražio posao u SR Hrvatskoj i major milicije me pitao šta ću ja u Hrvatskoj, ko će meni dati posao u Hrvatskoj. Ja sam mu odgovorio da je to sve rešeno 29. novembra 1943. godhe, i zamalo ne dobih zatvor. Slavonski Brod.
— Bio sam kriv što sam u Skupštini opštine Bihać tražio novac za kilo hleba. Sekretar opštine mi je rekao: ,,Ko vam je dao to pravo da dođete u Bihać? " Odgovorio sam da ne odlučuje on gde ću ja ići. On je
onda zapretio milicijom, a ja sam morao napustiti Bihać gladan kao pas. Jebo ćaću u Bihaću!
— Bio sam kriv što je Draža Marković došao u Valjevo 12.9.1971.g. na otkrivanje spomenika narodnom heroju Dragojlu Dudiću, pa sam dobio 6 sati zatvora, gde mi nisu dali ni u WC da izađem.
— Bio sam kriv što sam se kretao po zakonu fizike, Ustavu i pisanom zakonu, i dobio sam 90 puta zatvor u 7 džava, od toga 80 odsto u svojoj rođenoj zemlji, a ni mrava nisam zgazio.
— Bio sam kriv što sam za bogatim Beograđanima stigao u Makarsku, avgusta 1972. godine, da se makar jedared okupam na plavom Jadranu, pored socijalističkih bogataša. Uhapsiše me na autobuskoj stanici, upitaše šta ću ja u Makarskoj, što ne idem u svoju opštinu? Rekoh im da je moja
opština gde god dođem i da je Jadran moj, kao i njihov. Oni to ne priznadoše već mi narediše da se gubim. U inat njima otišao sam na plažu i pošteno se okupao. Čudnovato, ali voda nije imala isto mišljenje, kao ovi iz SUP-a, ona me je blago i gostoljubivo primila i rashladila.
— Bio sam kriv što sam odseo u radničkom hotelu ,,Soko" u Mostaru: portir me je pustio, zaključao me spolja, i taman sam mislio da ću se lepo odmoriti, a on pozvao SUP, pa na vrata tup. Ovo je dokaz da sve što je besplatno malom čoveku mora da presedne do balčaka.
— Bio sam kriv što sam svratio u restoran ,,Zagreb" u Beogradu da se u stojećem stavu malo ogrejem. Ne potraja dugo dođoše supovci, odvedoše me kod sudije za prekršaje a on me pusti kad mu rekoh da sam ipak čovek, a ne cepanica.
— Bio sam kriv što sam na jednoj krivini prišao plavuši i pitao je da li mene čeka. Ona mi je odgovorila: "Đubre jedno, pogledaj se kako izgledaš." Ja joj rekoh da sam stvaralac materijalne baze, to jest radnik. Ona ode plazeći na mene jezik, a verujem da će, kad sretne prvog lepo obučenog strpati taj jezik u njegova usta. Ipak, odelo čini čoveka.
— Bio sam kriv što sam rekao da su radnici vlast, pa sada vlast hapsi vlast.
— Bio sam kriv što nisam rekao za svaki udarac hvala kada su me tukli u stanici milicije Nemila, kod Zenice, i morao sam da kažem hvala posle svakog udarca primljenog. Dakle, u Nemili se zbilo nemilo i neviđeno čudo od marksističke milicije. Nazdravlje!
— Bio sam kriv što prihvatih poziv za širenje marksizma i napravih crvenu lentu i na njoj slike Marksove. Supovci, čim ovo videše, uhapsiše me i zajedno sa Marksom u zatvor. Njega mi uzeše i baciše na đubre,a ja odležah jedno vreme u zatvoru. Eto, doživeh da i Marksa vidim u zatvoru zajedno sa mnom — kuku!
— Bio sam kriv što sam verovao personalcima u zelezari u Nikšiću. Govoriše mi da dođem sutra i tako četiri dana me zavitlavahu. Izađem četvrtog dana iz zgrade i počnem da vičem: Dole birokratija, tehnokratija i
ostala bratija" Ljudi poskakaše na prozore i gledaju čoveka kako od muke urla. Miliciju nisu zvali. Hvala vam, braćo Crnogorci!
— Bio sam kriv što sam ušao u jednu kancelariju opštine Stari grad u Beogradu. Stanem na vrata i nazovem im dobar dan, ali niko da odgovori. Stojim ja i niko da me pogleda, stojim deset minute, a oni nešto čavrljaju bez veze. Onda ja viknem koliko me grlo nosi, a birokratija poskaka na noge. Njima ce, izgleda, jedino neka grmljavina doći glave.
— Bio sam kriv što sam pokušao da se zalim visokim rukovodiocima, ali nikako da dođem do njih, treba da prođeš hiljadu barijera dok ih lično vidiš. Što narod kaže: ,,Dok dođeš do boga ubiše te sveci. I taman sam
dobio obećanje da će me jedan ,,visoki" primiti za deset dana, kad čitam u novinama: on ,,zglajzo" zbog nedostatka samokritike. Mozda sam mu bio taličan.
— Bio sam kriv što sam 80 Marksovih fotografija izlepio i zašio na zimski kaput. Čim su to videli supovci me zatvoriše zajedno sa Marksom. Po hitnom postupku sudija mi odreza 10 dana, ali kaznu nisam izdrđao jer se
nađe jedan pametan čovek, pa reče: nezgodno je ljudi, da Marks ide u zatvor. Ima u ovoj zemlji i pametnih ljudi.
— Bio sam kriv što sam prodavao svoju glavu za tri miliona starih dinara, kako bih sakupio pare za štampanje ove knjige. Pomoćnik komandira milicije Stari grad u Beogradu saopšti mi da će me živa odrati ako još jednom budem oglasio da prodajem glavu. Rekoh mu neka odere kožu Todoroviću i Vračariću, koji proneveriše one silne milijarde. Ali Todoroviću i Vračariću neće faliti ni dlaka sa glave, jer nisu baš sami pokrali te grdne milijarde. A mene što sam oglasio da prodajem sopstvenu glavu, zatvoriše 12 dana. Šta bi mi tek uradili da sam napisao da prodajem glavu komandira milicije u Beogradu —Starom gradu.
— Bio sam kriv što sam u vreme druge konferencije SKJ prošao pored zgrade Savezne skupštine sa prišivenim slikama Marksa. Umalo me ne uhapsiše, ali mi komandir obezbeđenja reča da se i ja i Marks tornjamo u... Iz učtivosti ne mogu da kažem gde.
— Bio sam kriv zbog jedne diskusije s milicionerom. Nosim ja Marksove slike na kaputu, a prilazi mi čuvar reda i pita: ,,Koja ti je to bradata budala? " Kažem da to nije budala, to je Marks, moj i tvoj učitelj. On će meni: ,,Ma kakav Marks, taj je pre neki dan bio uhapšen kod nas." Svašta na ovom svetu, pomislih i krenuh dalje — u ćeliju zatvora, Ulica 29. novembra 107.
— Bio sam kriv u raznim prilikama što sam u restoranima uzimao otpatke (ostatke) tuđih obeda. U restoranu ,,Savski most" obavezno triput moram da lanem kao pas (AV,AV,AV) da bi mi radnica koja toči piće dozvolila da oližem tanjire. To se zove solidarnost radničke klase.
— Bio sam kriv što sam 1. maja 1973. godine, u ekspres-restoranu ,,Bitolj", uzeo preostalu koricu hleba. Poslovođa me napao sa celokupnim personalom, i tako mi presede praznik radničke klase.
— Bio sam kriv što sam svratio u restoran ,,Putnik" kod železničke stanice u Beogradu, sa stola dohvatio parče hleba koje je iza gosta preostalo, a plaćeno je. Poslovođa Stole, me sa leda napade, i dok sam se snašao puče po meni desetak udaraca. Spasio sam se bekstvom.
— Bio sam kriv što sam tražio da održim veče rikanja u Domu sindikata, Domu omladine i Domu armije. Nisu mi dozvolili merodavni, iako bih spomenutim rikanjem razne nepravde i gluposti debelo tabao i ismejavao.
— Bio sam kriv što se novi Ustav proglašavao 21. februara 1974. godine i uoči tog dana bio sam zatvoren. Držan sam u zatvoru sve dok se nije završila ceremonija pred Saveznom skupštinom. Neka ti je alal kupus i slanina srećo moja ustavna i građanska moja slobodo posrana!
— Bio sam kriv što sam ponudio ,,Komunistički manifest" preduzeću ,,Prva petoletka" u Trsteniku. Pretukoše me portiri na ulazu u fabriku. U gipsu sam bio 20 dana, jer su mi slomili mali prst. A bejah, i to treba
napisati, akviziter NIP ,,Mladost" iz Beograda.
— Bio sam kriv što pokušah na kapiji ,,Krušika"da uđem i prodajem "Manifest" za vreme ručka, u menzi i po kancelarijama. Portiri me energično odstraniše sa kapije. Vele: potpukovnik bezbednosti ne dozvoljava. To me je najviše zabotelo, jer nisam mogao ući u fabriku u kojoj sam i zanat završio i gde su me baš idejom socijalizma zadojili, u ono posleratno vreme, ti isti potpukovnici, majori i kapetani. ,,Zahvalan", vaš učenik.
— Bio sam kriv što svratih u Ekonomsku školu u Valjevu da prodajem "Manifest" učenicima. Direktor mi reče da za sada nisu zainteresovani.
— Bio sam kriv što mi je Dušan Petrović Šane, pri slučajnom susretu na Kalemegdanu, obećao da će me primiti i saslušati moje nevolje. Cele 1973. godine pokušavah da ostvarim obećanu ,,audijenciju" kod sindikalnog lidera, all ja ne dođiveh. Vele portiri: idi, ćebicu.dođavola.nemoj biti lud! Kakav Šane!"
— Bio sam kriv što ponudih "Manifest" radnicima preduzeća ,,Gradac" u Valjevu. Radnici vele: ,,Ćebo, nosi to njima gore, a nama donesi seksi knjige!" Ovo znači da su i seksa željni naši samoupravljači.Jer u koga
su debele pare u toga su i lepotice. Ja sam im odgovorio da jedino sa ,,Manifestom" u glavi mogu da naplate svoj zarađeni novac.
— Bio sam kriv što sam u holelu "Jugoslavia" tražio da prenoćim jednu noć, besplatno, jer je u decembru 1975. godine bilo na stotine praznih kreveta. Direktor nije dozvolio. Ovaj nasušni pokušaj sam učinio zato što me milicija po barakama hapsi ne dajući mi da u njima spavam. Velim: ako ne može u barakama, može valjda u hotetu "Jugoslavija". Hteo sam bar jednu noć da budem Jugosloven, ali izvisih.
— Bio sam kriv što sam došao u Skupštinu opštine Kragujevac da se požalim, jer me stalno hapse, kad vlast koju sam izabrao viknu: ,,Napolje! Ti si zajebo celu državu!" Zar je moguće da komarac preturi slona?
— Bio sam kriv što sam uveče 15. jula 1977. godine ovoga veka, na ovoj zemlji, legao u park na klupu da odmorim premoreno mi telo i dušu. Milicioner me smesta uhapsi iako je svestan bio da je park moj stan. Odvede me kod sudije. Ali, kada vide sudija sutradan da ne može osuditi osuđenog na propast, pusti me. Hvala ti drugarice Jerenić!
— Bio sam kriv što sam u jednom restoranu u Ivanjici naručio deset ćevapčića a kelner mi doneo samo devet. (Ovo je dokaz da je Era zajebo ceo svet.) Na moju intervenciju doneo je i deseti ćevapčić —noseći ga nabodenog na viljušci, podignute ruke u vis, kao da nosi barjak — samo da bi me obrukao pred gostima. Ja koji vidim ovolike nepravde u društvu, valjda i ćevapčiće mogu da vidim i prebrojim iako ih gledam samo u tuđem tanjiru.
— Bio sam kriv što sam 7. jula 1979. godine ušao u restoran "Mala Sava" i uzeo preostalu koricu hleba. Milicioner Vujović me tri puta lupio palicom na konce. Kada sam mu rekao da mi je danas praznik on je odgovorio: daću ja tebi praznik — ali ipak nije mogao da me uhapsi. Živeo sedmi jul, moj spasilac!
— Bio sam kriv što sam se sklonio od pljuska pod nastrešnicu "Putnika" i seo na napušteni zid. Milicioner Slobodan Vujović mi je prišao i proderao se kao da sam goveče: ,,Gubi se tamo, pa sedi u parku!" Ovako nešto u deset evropskih država nisam video niti doživeo. Opet ostadoh živ, živ, živ!
— Bio sam kriv što sam pokušao da pojedem diskvalifikovanu pljeskavicu u restoranu ,,Savski most". Poslovođa Toma mi je ote i baci u kazan za svinje. Ovaj humanista je član Saveza komunista.
— Bio sam kriv što sam stajao u holu autobuske stanice. Dvojica mi priđoše, a to su neki šverceri, i mene udri pa udri! Pošteno me izmlatiše, misleći da radim za miliciju. Ne uspevam, na žalost, da radim ni za sebe.
— Bio sam kriv što sam se zatekao u restoranu ,,Savski most", gde poslovoda Toma stalno dovodi jednog Albanca — švercera, i nagovara ga da vadi novčanice što on hvalisavo i čini. Toma kaže: ,,Vidi kako on ima pare, a ti nemaš!" I tako se iživljava taj sadista do besvesti. I kad nisam mogao više da izdržim, skočim i onom poganom šverceru oštro saopštim da me ostavi na miru. Prileti mi Toma, uhvati me za ruku i povuče napolje. Dao sam otpor siledzijama, ali su me dobro pretukli da sam dva meseca bio na bolovanju. Bio bih pokojni da me nije spasio jedan mlad gost. Nisam tužio, jer niko nije hteo da svedoči.
— Bio sam kriv: pisao sam Viliju Brantu, pre godinu dana, a još odgovora nema. (Kizinger mi je odgovorio za tri meseca). Tražio sam od pomenutih ličnosti da mi ukinu doživotnu zabranu ulaska u Saveznu
Republiku Nemačku.
— Bio sam kriv što sam jeo prazan pasulj. Dobio sam 15 dana zatvora: Stanica milicije Savski venac, Beograd, zemlja Jugoslavija.
— Bio sam kriv što sam pisao Bogu da mi pošalje 18.000 starih dinara, jer SUP Valjevo kad oduzima pasoš ne vraća i novac. .Odgovora nema i zato tvrdim da ni Boga nema. Čuo sam da su šereti poštari to moje pismo odneli u patrijaršiju.
BIO SAM KRIV STO SAM ŽIV!
Zbog svega izloženog uvideh da mi u ljudskoj zajednici nema mesta te odlučih kao u dispozitivu, zbogom ljudski rode, odoh u volovel




Svojenožno potpisao
VO MILONJA, bivši
metalski radnik
Stanoje Ćebić
26.februara1972.
u Beogradu


Karikature Rade Novakov







Stanoje Ćebić (1931-2011)

Umro je Stanoje Ćebić, član Udruženja književnika Srbije (UKS), metalostrugar po zanimanju, marksista, borac za radnička prava, performer i autor knjiga “Zašto sam postao vo” i “Ima boga i volova”. Nazivali su me i boemom, rekao je jednom prilikom, mada ne pijem i ne pušim.

O Ćebiću su 1972. godine Jovan Jovanović i Mika Milošević snimili film „Kolt 15 GAP” (podnaslov: “Kupim otpatke, ližem tanjire 15 godina aktivno i pasivno”) za koji su nagrađeni nizom festivalskih nagrada. „Kolt 15 GAP“ je nastao posle filma „Mlad i zdrav kao ruža“, na „klasičnoj Jovanovićevoj liniji iz tog perioda, analizi kontradikcija jugoslovenskog puta u socijalizam i jugoslovenskog društva toga vremena”.

Ćebić živi u Beogradu i hrani se tako što u restoranima jede ostatke tuđih obeda. Svedoči: “U restoranu ‘Savski most’ obavezno triput moram da lanem kao pas (AV, AV, AV) da bi mi radnica koja toči piće dozvolila da oližem tanjire. To se zove solidarnost radničke klase”.

“Zašto sam postao vo”, roman ispovedne proze u kom Stanoje “opisuje svoj osobenjački put”, objavljen je u Beogradu 1981. godine. Knjigu je kao recenzent preporučio za štampanje književnik Bora Ćosić koji je prvi Ćebićeve uspomene uzeo za ozbiljno. Knjiga je postala hit. Iste godine, na predlog Bore Ćosića, Stanoje Ćebić postaje član UKS. Naredne godine štampano je drugo izdanje, a 1984. treće.

Na naslovnici knjige, velikim slovima, piše:
189 stranica
Rad i život u 150 fabrika
Život između zaposlenja
10 država
Auto-stopom i peške
Bez dinara i pasoša
Go, bos, gladan
Po kiši, snegu i suncu
Zatvori, batine i progoni.

Igor Mandić je rekao: „On je netipičan. Obdaren je samoironijom i njegov najveći dar je u tome što najteže situacije pretvara u farsu, opravdavajući tako i one koji su mu nanosili zlo”. Zoran Petrović je bio mišljenja da je Ćebićevo delo „izvanredan paraliterarni fenomen” i da „svedoči kako je život često mnogo nadmoćniji i fantastičniji od svake literature”. Bilo je kritičara koji su Stanoja Ćebića poredili sa Čarlsom Bukovskim, a Milan Vlajčić, književni kritičar NIN-a, dovodi Ćebićevu ispovest u vezu sa „legendarnim španskim vitezom” i ističe da knjiga „Kako sam postao vo” nesumnjivo pripada „onom sloju pisanih svedočanstava koje je jedan naš lucidni književni kritičar nazvao divljom književnošću”.

Bilo je i drugačijih mišljenja, recimo, „neveliko pismo” Muharema Morića iz Zagreba: „Bila bi to lijepa lakrdija, kad ne bi bila opasna! Ćebić nije radnik, ni po radnim navikama, a ni po socijalnom položaju, a ponajmanje Marks u grobu plješće takvomu svom sljedbeniku i propagatoru… Mnogo prije nego što je odlučio da postane vol, Stanoje Ćebić postao je nešto znatno beskorisnije, možda čak vrijedno sažaljenja… ali, to je druga priča”.

Stanoje Ćebić je rođen 18. aprila 1931. godine. Majka Stoja, rođ. Marjanović iz Stuba. Četiri razreda osnovne škole učio je u rodnoj Jovanji, metalostrugarski zanat izučio u „Krušiku” 1949. godine, a prvo zaposlenje dobio u Čačku. Zbog sukoba sa poslovođom je prebačen u Kasapoviće kod Travnika (BiH), a dalje, samoinicijativno, diljem SFR Jugoslavije i Evrope.

O njemu su napisane mnogobrojne novinske reportaže i bio je junak mnogih radijskih i televizijskih emisija. Bio je zaposlen u 139 jugoslovenskih i 15 inostranih preduzeća. Pet puta je otpuštan sa posla, a 175 puta je samovoljno napuštao preduzeća u kojima je radio, protestujući zbog lošeg stanja radničkih prava. Upisao je samo tri godine radnog staža, ali je kao član Udruženja književnika Srbije dobio penziju (nešto manje od sto evra).

Hapšen je nebrojeno puta: zbog skitnje, beskućništva i ilegalnog prelaska državnih granica. U 7 država je devedeset puta bio u zatvoru, od toga „80 odsto u svojoj rođenoj zemlji, a ni mrava nisam zgazio”. Kad su ga tukli u stanici milicije Nemila, kod Zenice, morao je posle svakog primljenog udarca da kaže hvala. Proputovao je 10 zapadno-evropskih zemalja “bez dinara i pasoša”, proterivan 22 puta iz šest država, a izrečena mu je zabrana ulaska u SR Nemačku do 2065. godine. Policija ga je privodila 500 puta, a legitimisala oko 6.000 puta. Zbog poglavlja “San letnje noći” u knjizi “Zašto sam postao vo”, hapšen je i u Valjevu i dva puta kažnjavan zatvorom. Na Zapadu je bio „crven”, a u SFRJ „crn”.

Bio je svojevremeno 15 dana u braku sa “jednom ženom iz Gornjeg Matejevca kod Niša”, posle toga se nije ženio.

Pisao je:

Predsedniku UN, U Tantu, jer Ujedinjene nacije nisu formirane „radi orangutana sa Sumatre, no radi ljudi”.

Viliju Brantu i Henriju Kisindžeru, tražeći od njih da mu ukinu zabranu stogodišnjeg ulaska u Nemačku. Brant mu nije odgovorio, a Kisindžer jeste.

Drugu Titu, tražeći od njega na poklon „fiću” da bi se oženio. Nije mu odgovorio. Nakon Titove smrti prosio je Jovanku Broz, nije mu odgovorila.

U Beogradu je, kao nužni smeštaj, dobio dva stana, oba je prodao jer nije „im’o da jede”.

Po povratku iz Beograda u Valjevo, posle „životne avanture u Beogradu i ostalom belom svetu“, spavao je u adaptiranim koševima za kukuruz nekadašnjeg Poljoprivrednog preduzeća „Poljoplod” u prigradskom naselju Donja Grabovica i u čekaonici valjevske Železničke stanice, što je, kako je govorio, bilo „ispod njegovog nivoa”. Razmišljao je da „ode do spomenika Stevanu Filipoviću, gore iznad Valjeva, i na njemu da se javno ‘besi, jer teror i nepravdu više ne može da trpi“. U jednom od mnogobrojnih obrazloženja sopstvene „krivice”, kaže: „Bio sam kriv što sam hteo da upravljam fabrikom i državom verujući istrajno da su mi to Marks i Lenjin ostavili u nasledstvo”.

Preko dana je viđan, redovno sa kišobranom u ruci jer život ga je naučio – može i iz vedrog neba da padne, pred kafanom „Zlatibor”, na autobuskoj stanici gradskog prevoza preko puta Gimnazije, u gradskoj biblioteci i na klupi kod spomenika Desanki Maksimović. Bili su, veli Stanoje, bliski, pet-šest puta ga je u svom stanu na’ranila, zvala ga Zemljačiću moj.

Pre godinu dana, na Limundo aukciji, primerak knjige „Zašto sam postao vo”, treće izdanje (1984) dostigao je cenu od trista dinara (malo manje od 3 evra). Na ulici je cena 50 dinara. Film „Kolt 15 GAP“ možete odgledati na netu. Tu sam i ja pronašao podatke koji su oblikovali ovaj tekst.


četvrtak, 11. kolovoza 2011.

Counterforce (1988)


Into The Fire (2011) - Official Trailer

Press For Truth Presents Into The Fire
World leaders and activists from around the world gathered for the G20 Summit. With over 19,000 police officers and security personnel on hand, the results lead to over 1100 arrests, martial law in downtown Toronto, and the most massive violation of civil liberties in Canadian history.

The Devil's Rain (1975)






srijeda, 10. kolovoza 2011.

nedjelja, 7. kolovoza 2011.

Arnold 365, Day 215 (Red Heat)

Viktor Ivančić - Kako država zrije? (Novosti, 9.7.2011.)

Jedan dnevni list objavio je u ponedjeljak preko čitave naslovne stranice crno-bijelu fotografiju tijela 12-godišnje Aleksandre Zec, ubijene u studenome 1991. godine na zagrebačkom Sljemenu. Kadar je drastičan: beživotno tijelo djevojčice, koja je u trenutku smrti na sebi imala pidžamu, leži odbačeno na smetlištu, među ostacima plastične ambalaže i praznim limenkama “Coca-cole”.

“Šokantnu fotografiju iz dokumentacije sudske istrage” list je čitateljima servirao na naslovnici takoreći zbog edukativnih razloga. “Za ovo se Merčepu mora suditi”, poručeno je masnim crvenim naslovom, tiskanim preko fotografije. “Je li hrvatsko društvo dovoljno zrelo da se suoči s licem zla?” stoji u podnaslovu uvodnika kojim se objašnjava provokativni urednički potez.

Uvodničar ne želi pobijati opće uvjerenje kako su nedavna hapšenja Tomislava Merčepa i Đure Brodarca politički iznuđena, nije mu namjera sporiti se s ocjenama da je riječ o “prinošenju posljednjih žrtava na oltar ulaska Hrvatske u Europsku Uniju”, no veli da je to taktičko gledanje na stvari, a taktika je kod “suočavanja s licem zla” od drugorazredne važnosti. “Taktička funkcija Merčepova i Brodarčeva hapšenja ne umanjuje stvarni, elementarni moralni imperativ da se ljudima poput Tomislava Merčepa napokon sudi zbog uistinu jezivih zločina.”

Uredništvo dnevnog lista, u tihoj suradnji s državnim tužilaštvom, zbog toga je odlučilo uz pomoć fotografije tijela ubijene djevojčice pozitivno “šokirati” publiku: poučiti je kako je vrijeme da zaboravi na taktiku i koncentrira se na suštinu. “Hrvatsku javnost želimo upozoriti zbog čega je zapravo Tomislav Merčep u zatvoru”, objašnjava uvodničar: nije on strpan iza rešetaka zbog Europske unije i prinuda koje stižu od birokrata iz Bruxellesa, nego zbog zlodjela koja su podrobno istražena, nepobitno utvrđena, detaljno dokumentirana i čije dokaze, evo, objavljujemo na naslovnoj stranici, dvadeset godina nakon ubojstva.

Upozorenje je dovoljno jasno da kod tankoćutnijeg čitatelja stvori nelagodu. Nije, dakle, umjesno razmišljati o taktičkim marginalijama kada je pred nama “elementarni moralni imperativ” i mučna porcija stvarnosti od prije dva desetljeća. Faktor protoka vremena uredništvo dnevnog lista vrlo ozbiljno uzima u obzir, pa slutimo da bi “moralni imperativ” mogao biti neka vrsta ishoda prirodnog evolucijskog ciklusa, ili se pak radi o procesu nalik kontroliranom biološkom uzgoju koji će rezultirati davanjem ploda i dosizanjem optimalne točke njegova zrenja. “Uvjereni smo”, kaže se u uvodniku, “da su hrvatska država i cijelo hrvatsko društvo napokon dovoljno zreli da se suoče i s tako strašnim dokumentima poput fotografije tijela dvanaestogodišnje Aleksandre”.

Priznajem da mi sam spomen “zrelosti” – u kombinaciji s državom, društvom i njihovim “suočavanjima” – izaziva blage grčeve u želucu. Bit će da je to zbog metaforike organskoga tipa, koja je u svojim lošijim klišejima uvijek sirova taman toliko da se čovjek malčice prepadne. Kako to država i društvo zriju? I koliko dugo? Jesu li država i društvo dovoljno zreli da ih možeš ubrati s grane i pojesti bez popratnih probavnih teškoća?

Ipak, prihvatimo li da te dvije veličine, usprkos svemu, budu razmatrane u kategorijama zrelosti, bojim se da ocjena uvodničara dnevnog lista – pa onda i kompletna intervencija u polje javnoga morala preko “šokantne” naslovne stranice (koja će, uzgred budi rečeno, značajno pomoći vladajućoj političkoj eliti, proizvodeći utisak da ova, dok hapsi svoje ljubimce da bi zadovoljila Bruxelles, nije zaokupljena taktikom, već suštinom) – sadrži fatalnu grešku i ruši se na nesretno odabranom pridjevu: onom kojim se naglašava da su hrvatska država i hrvatsko društvo “dovoljno” zreli da se suoče s ratnim zločinima. Što se, međutim, događa u opciji kada spomenuta zrelost nije dovoljna, nego prekomjerna?

Nakon što je 1992. godine petorici pripadnika Merčepova eskadrona smrti, optuženih za ubojstvo obitelji Zec, omogućio da napuste njegovu sudnicu kao slobodni ljudi, nekadašnji sudac Županijskog suda u Zagrebu Mitko Naumovski kvalificirao se za daljnji stručni i društveni napredak. Danas, devetnaest godina kasnije, Mitko Naumovski je član radne skupine koja izrađuje novi kazneni zakon ove zemlje, angažiran kao “ekspert za kaznena djela protiv života i tijela”.

Mitko Naumovski – “ekspert za kaznena djela protiv života i tijela” – predstojeće će suđenje Tomislavu Merčepu pratiti s osobitim zanimanjem. Materijalni dokazi kojima sud raspolaže, naime, isti su kao i u procesu što ga je svojedobno vodio: otisci prstiju ubojica, precizan opis vozila u kojem su žrtve odvedene iz svjedočenja susjede i preživjele sestre, pamučna vlakna s odjeće žrtava pronađena u odbačenom automobilu, ugravirana imena vlasnika na kundacima automata “Heckler&Koch” iz kojih je – prema nalazima forenzičara – nedvojbeno pucano u Mihajla, Mariju i Aleksandru Zec…

Sve je to sudac Mitko Naumovski proglasio nevjerodostojnim i donio oslobađajuću presudu zbog “nedostatka dokaza”. Još važnije od toga: čovjeka koji je danas optužen kao nalogodavac višestrukog ubojstva, Tomislava Merčepa, nije želio vidjeti u sudnici niti u svojstvu svjedoka.

Uz imena optuženih, jedina bitna razlika u odnosu na davni proces sadržana je u imenu državnoga tužitelja: danas to više nije Vladimir Šeks. Tada, prije devetnaest godina, državni tužitelj Vladimir Šeks naložio je svome zamjeniku da na oslobađajuću presudu Mitka Naumovskog ne uloži žalbu. Zamjenik je, zgađen, napustio državnu službu, a poslije čak javno svjedočio o potpori koju je ubojicama pružio njegov pretpostavljeni, onaj što bi ih po logici dužnosti trebao progoniti. Vladimir Šeks, za razliku od zamjenika, nastavio je gomilati funkcije i društveni ugled, pisao je ustave i krojio pravni sustav ove zemlje, utvrdio nezamjenjivu poziciju u aparatu vlasti, da bi do danas opstao kao ultimativna figura hrvatskog političkog života.

Što se pak “društva” tiče, i tu su prilike u odnosu na nekoć ostale više-manje iste. Razlika je eventualno u tome što gospođa Jadranka Kosor više nije kandidatkinja za predsjednicu države, već je postala predsjednica Vlade. Dok je bila kandidatkinja za predsjednicu države, gospođa Jadranka Kosor radosno je prihvatila javnu podršku Tomislava Merčepa, teatralno se s njim rukovala i izljubila pred televizijskim kamerama, a krvave dlanove od tog rukovanja, poslije, ispod stola, pedantno izbrisala vlažnom maramicom. Ne zna se je li rabljeni artikl kasnije poštom poslala preživjelome članu obitelji Drobac…

“Elementarni moralni imperativ”, kakvoga u humanističkom zanosu promovira dnevni list, jest dakle da se Merčepu sudi zbog “uistinu jezivih zločina”, dok oni koji su ga kroz proteklih dvadeset godina svim pravnim i političkim sredstvima štitili danas mogu pisati hrvatske kaznene zakone, sastavljati hrvatske ustave, voditi sjednice hrvatskoga parlamenta i predsjedati hrvatskom vladom. Ne treba obraćati pažnju na taktiku zbog koje je Merčep dosad bio intaktan, nego se koncentrirati na suštinu i akutnu etičku nužnost.

No, što ako je odnos između taktike i suštine takav da je sva suština u taktici? Što bi u tom slučaju trebao biti “elementarni moralni imperativ”? Kakvom bi se šokantnom grafičkom intervencijom čitatelji o tome mogli prigodno osvijestiti? Postoji li naslovna stranica kojom bi se uspjeli objediniti jezoviti crno-bijeli prizor, crveni moralni nalog i jarkožuta društvena farsa?

Nasuprot agitacijskim naporima dnevnoga lista, suđenja Tomislavu Merčepu i Đuri Brodarcu zbog ratnih zločina u Zagrebu, Sisku i Pakračkoj Poljani možemo smatrati klasičnim političkim procesima, bez obzira na to što delikti koji im se stavljaju na teret nisu izmišljeni nego stvarni. Suštinska je, a ne taktička istina da ni hrvatska država ni hrvatsko društvo, bez neumoljive inozemne prisile, krvnika iz Pakračke Poljane ne bi pospremili u zatvor, niti ga danas tamo rado vide.

Osim što će zasluženo zagorčati život zdravstveno posrnulom vitezu, skori pravosudni igrokaz neće polučiti nikakav drugi efekt, naročito ne takav da bismo se usudili doživjeti ga katarzičnim ili zbog bilo kojeg razloga “društveno važnim”. A u to da bi proces Tomislavu Merčepu mogao rezultirati jasnim društvenim osudama i adekvatnim sankcijama za tipove kao što su Mitko Naumovski, Vladimir Šeks i slični – za nekadašnje administrativne eskadrone smrti i realne logističare “lica zla”, a današnje okosnice vladajućeg sustava – duboko sumnja čak i prosvjetiteljski raspoloženo uredništvo dnevnog lista, uvijek sklono da “moralne imperative” spretno ugradi u dnevne političke potrebe, pa ta varijanta nije ni uključena u njihov program etičke edukacije.

Pogrešno je, prema tome, umanjivati zajednička postignuća i širiti uvjerenje da su hrvatska država i hrvatsko društvo “dovoljno zreli” da se suoče “i s tako strašnim dokumentima” poput fotografije ubijene djevojčice. Naprotiv, sve ukazuje na to da su hrvatska država i hrvatsko društvo previše zreli da bi se s posljedicama ratnih zločina doista mogli suočiti.

A ako bi me uvodničar dnevnog lista s pravom upitao: “Što to uopće znači da su država i društvo previšezreli?”, morao bih slijediti njegove ambicije i suočiti ga s istinom: Znači da su truli.

Jesse Ventura: Corporate media, Censorship and American Conspiracies

Arnold 365, Day 214 (Running Man)

subota, 6. kolovoza 2011.

Čavoglave 8.5.2011. - intelektualna elita na okupu : Mate Bulić, Anđelko Kaćunko, Marko Perković

Frank Zappa - He's so Gay

Titov sin




''Dobar dan. Ja sam Pero, ja sam sin Brozovih. Došao sam vidjeti svoju mamu Jovanku, želim je izljubiti, donio sam joj i darove, pustite me do moje mamice'', ovim riječima je Pero D., inače psihijatrijskih bolesnik, 29. srpnja pokušao proći kraj pripadnika jedinice za zaštitu osoba i objekata i po treći put upasti kod Titove udovice.

Ljudi iz osiguranja su pokušavali odvratiti Peru D. uvjeravajući ga kako Jovanka nema sina. Kako nije slušao zaštitare već je nasilno pokušao ući u dvorište kuće, pozvana je policija koja ga je, jer su znali o kome se radi, smjestila u psihijatrijsku bolnicu.

Preko makedonskog veleposlanstva pozvan je Perin stvarni otac koji ga je u četvrtak odveo kući. Budući mu je to već treći pokušaj nasilnog ulaska u kuću ''mame Jovanke'', zabranjen mu je ulazak u Srbiju najmanje dvije godine.

Nesuđeni sin Brozovih u rujnu 2009. godine preskočio je tri metra visoku ogradu vile u kojoj živi Jovanka Broz, ali su susjedi primijetili i pozvali policiju i tada je deportiran na godinu dana, a veljači ove godine uhićen je ispred ulaznih dvorišnih vrata Jovankine vile, a na saslušanju je policiji rekao kako ''napokon želi upoznati svoju majku''.

četvrtak, 4. kolovoza 2011.

srijeda, 3. kolovoza 2011.